zlica u raljama bračnog života

baš sam si jutros, na konačno zasluženom godišnjem odmoru, stavljajući vodu za moju kombinaciju nesa i kapučćina razmišljala o tome kako bi zapravo bilo lijepo imati kettle. i bilo bi. čak sam imala i daydream o tome kako se onak, pospanih okica dovlačim do špareta i stavljam kettle na plin pa kljucam dok ne čujem onaj piskavi zvuk od pare. i onda radim i čaj i kavu.

sigurno bi pila više čaja da imam kettle... sigurno... bar je to bila početna misao.

a što ako ne bi pila više čaja? što ako bi zaboravila da imam kettle? što ako mi se ne bi dalo stavljati vodu u njega?

ali, možda bi mi se ipak dalo? bar zbog tog piskutavog zvuka... možda bi baš sa kettleom počela svako jutro piti čaj. i popodne. i prije spavanja...

a ko bi ga čistio? to je dosadan posao - pranje kettlea...

ali ako svaki dan odlučno kažem da ću ga isprati, možda i ne bi bilo puno zajebancije oko njega. kaj ti je to? ništ... svaki dan ga malo propereš i nema kamenca. makar je ona rupa gore mala za poludit'...uostalom, kaj ako v. i k. neće brinuti o njemu? da li smo mi uopće sposobni imati kettle?

da li ću stvarno piti puno čaja ako ću imati kettle? možda je moj problem u čekanju da čaj postane čaj a ne u vodi? možda nabavim jedan kettle i onda uopće ne počnem piti puno čaja, nego samo malo više kave?

a da kažem nekom da mi za wedding pokloni kettle?

to bi čak bila ok ideja...

a sviđa mi se i onaj mali drekec s kojim se radi kava. onaj kaj ima filterić i dole vodu pa gore staviš kavu i onda dobiješ gotovu.

ali onda moraš kupovati filtere... to bi sigurno zaboravljali pa bi taj mali dio posuđa stajao zaboravljen u špajzi...

kettle it is...