Penik Atek

to je nekak tak...hm...
taman kada ja, eto, sredim stvari u glavi, naleti nešto što mi glavu pobrka... jbg, to tak valjda ide. nova teorija mi je da su to sve mali testovi. da moram odoljeti situaciji i ne prepustiti se. al' to je opet kurac. onak... pušim u oba slučaja.

o ne, ne živciram se više oko takvih stvari. to sam nedavno objasnila tajani. ne zaslužuju ljudi da se nerviram zbog njih, pogotovo ako se tu radi (djelomično) o hormonima. ono šta me nervira je - situacija. koja se difoltno ponavlja.

epizoda zvana 'mali t' još nije završena, ali stremi ka tome, kako bi rekli... jel'... sad bi tu ubacila jedan patetično ljigavi dio stingove pjesmice, koji tako dobro leži ovoj nedjelji - what could I do but run and run and run, afraid to love, afraid to fail...

šta se desilo? pa, zapravo ništa.
funkcioniram jednostavno. kada mi netko napiše da sam divna, onda ja shvatim da mu se sviđam. ako mi netko napiše da me obožava, onda me nešto prereže u želucu i sretna sam. i vjerujem. i onda ja, ne znajući igrati igrice, postanem brutalno iskrena. dam to svoje srce, jebemu miša! što je kretenski, jer se to ne radi. da, znam. ali ja ne mogu protiv sebe. nit želim. impulzivna sam u tim stvarima. ako mi se netko sviđa, onda mu to jasno dam do znanja... i to je prob. ljudi ne žele iskrenost. oni žele igru. ili u ovom slučaju - prelaznu fazu...
jer da - ja naletim na:

• svećenike
• pedere
• ljude iz drugih, ponekad i neprijateljskih (:)) država
• ljude koji me neće jer ne pristajem na sex koji je uvijet za razvoj daljnjeg odnosa (jebo!)
• ljude koji su nedavno prekinuli sa curama koje su ih mlavile, pa još pate...

dakako, moguće su i razne kombinacije gorenavedenih...

u ovom slučaju je ovo zadnje. bar brijem. njušim da je to... a mene se obožava i ima se osjećaj ko da me se zna cijeeeeliii život... i ja sam super i divna i krasna i lijepa i dobra i pametna i sve sam ja. i ne da me se. i čuva me se... al' ko jebenu najbolju prijateljicu.

ne, ovo nije samosažaljevanje... nije. ovo je samo nadrkanost zbog te jedne sheme koja se ponavlja.

kaje najbolje, možda to u ovom slučaju i nije tak. ali ja ne znam da li imam živaca i energije to stick around, pa da provjerim.

bug kaže da nemam jaja. ja kažem da nemam vremena za glumit budalu.
onak, tri sam godine živjela u uvjerenju da se uloženi trud mooora vratiti, da ljudi shvate, da te nakon nekog vremena vide... da se dobro vraća dobrim. a-a... vratil mi se kurac... čak ni to :)...

uostalom, zakaj bi ja imala jaja?!? di su njima?!?
pa, jebemu misha! stvari koje su bile su bile. na prošlost se ne može utjecati. nemreš stisnut rewind. al' možeš probat nekaj novo... i glupi strah od novog ne koči mene, nego sve te, nemilim ženicama istrošene muške mentalne sklopove koji nenadjebivo pate jer ih nema više ko jebat u mozak.
e, pa ja vas neću jebat u mozak. prošla me ta faza još negdje u srednjoj školi. sorry... makar znam to jako dobro.

na kraju krajeva - ne gubim ja. onaj ko treba ostati u mom životu će i ostati. onog kog sam izgubila putem nisam ni trebala imati...

samo kaj (oh, kako sam zapravo kontradiktorna!) se nemrem odhrvat tom glupom (već pomalo) automatizmu da na prvi znak nečeg što bi moglo biti shematki prikaz - pobjegnem. kažem pa-pa....

anyway, samo bi htjela da konačno ta shema prestane sa svojim pojavljivanjem. da dođe neko s tim jebenim jajima i kaže - vot d fak! ajde, idemo vidjet kaj bu bilo. zakaj mene jebeno ne sprečava moja oh, prošlost i tandrkanje sa raznim muškim mentalnim sklopovima, da opet idem glavom kroz jebeni zid i pustim da se sjebem ili da mi bude krasno?!? zato kaj ja na kraju ipak imam jaja! :p...