Penik Atek

ja sam cijelo ovo vrijeme mislila da je znala. da je ona jedina stvarno, iz prve ruke znala.

i prošlo je strašno puno vremena od posljednjeg razgovora o tome, jer jednostavno nije bilo potrebe. a ni smisla.

i onda saznam da i ona, od svih ljudi na ovome svijetu, ima selektivno pamćenje.  pa krenem misliti, možda sam ja luda?!? pa malo, sasvim malo prevrtim događaje u svom slonovskom pamćenju i shvatim da apsolutno odbijam! prihvatiti pomisao o mojoj ludosti, jer su stvari bile tako raspoređene. i u to doba reakcija je bila takva. i moja i njegova. i ona je to znala. ne iz mojih priča, ona je to znala iz prve ruke.

i onda je dio priče zaboravila. i postavila pitanje koje nema veze s mozgom.

ona, moja gooodinama najbolja prijateljica.

i ne, nije mi to njen prvi potpuno neshvatljiv potez. i da - ja jako dobro znam koliko joj je teško. i jako dobro znam da ne pokušava ništa da to promjeni. i ne mogu je kriviti zbog toga. teško je biti depresivan i izvući se. razumijem. ali odbijam opravdavati takve poteze samo zato što je njoj teško...

prešla sam preko toga da je, kada sam ju nazvala još onda da joj kažem da ćemo imati bebu, rekla prilično žalosnim glasom - ajoj, znači gotovo je! što se svakako ne očekuje od prijateljice.

prešla sam i preko toga da mi je, kada sam ju nazvala da joj kažem da se udajem, rekla - znači i tebe sam izgubila! (a znala je da me zbog toga ne može izgubiti)

prešla sam preko tih i drugih ljubomornih ispada jer njen život nije takav a moj je. i to samo zato što sam naše prijateljstvo smatrala bezuvjetnim i zato što sam smatrala da je u groznoj situaciji, bez muda da se pokrene. i da će ju proći...

ali ovo... ovo je sada već previše. i zato stvarno odbijam uzeti u obzir olakotne okolnosti. odbijam se ponovo uvuči u odnos koji, zbog zavisti i vlastite nemogućnosti djelovanja može prouzročiti više štete nego onoga što bi prijateljstvo trebalo biti.

jbg.