zapravo mislim da se bojim...
treba se biti oprezan, to se ponavlja stalno i uvijek u glavi. onak, skoro pa nečujno.
mehanizam pokrenut tko zna kada jako mi se ne sviđa. oprezno oprezno, jakojako oprezno.
ja više nisam naviknuta na tuđe dodire. osim one moga muža, naravno, no ne mislim na dodire takvog tipa. ja nisam više navikla na te neke iskaze. i to mi je jako žao. ostanem potpuno zbunjena tuđim potezima takvog tipa. izbezume me jer mislim da više ne znam vratiti, a ako i pokušam ne ispada prirodno. ne osjeća se prirodno. barem meni.
i znala sam ja tako živjeti. lako.
nekad to nije bilo tako. skakutavo malo tepavo derište koje je grlilo i ljubilo svakoga, koje se iskreno dječje sramilo od ooogromne količine veselog adrenalina koji nije davao 5 minuta mira kada bi u blizini bio neki dragi prijatelj... to se tako neprimjetno izgubilo.
a sada tako naglo, bašbaš naglo uleti ona. nadasve simpatična, toliko idealna za biti prijateljicom i toliko uuužasno groznoooo ja do prije 5-10 godina da me sama ta spoznaja skameni svaki puta...
spoznaja o tome koliko ja više nisam u cvjetićima i leptirićima.
spoznaja o tome kako ja više ne pokazujem naklonost(i).
spoznaja o tome koliko me zbune neke stvari tipa jedan običan zagrljaj sa kojim se ne znam nositi.
spoznaja o tome da su me te neke stvari stvarno razrušile i pojele veseli adrenalin, skakutavost i to neko glupavo dječje povjerenje.
spoznaja kako za tim svim jako žalim...
spoznaja o strahu da i nju tako ne preoblikuju i time unište tu tako diiivnu crtu.
spoznaja o tome da ovo što je sada može zapravo vrlo brzo završiti.
i jebemti te spoznaje kada, umjesto da uživam u ovom prijateljstvu i cijeloj atmosferi, umjesto da se ponovo probudim, počinjem povlačenje... iz čistog opreza i straha da se ne zajebem...